Sasvim je u redu da dete ima kratkoročnu pažnju i da zaboravlja na neke svoje obaveze. Međutim, nekada to može da pređe granicu i postane poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje. Simptomi se prepliću i dete koje je hiperaktivno ne mora imati ovaj poremećaj, zbog toga je najbolje posavetovati se sa psihologom pre nego što sami donesete zaključak.

Šta je to poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje?

Ovaj poremećaj se manifestuje kroz ponašanje deteta u vidu hiperaktivnosti i odsustva pažnje. Često kada je ova tema u pitanju, ljudi zamišljaju dete koje neprestalo trči i skače okolo, dok istina može biti drugačija. Deca koja imaju ovaj poremećaj, ne moraju biti hiperaktivna. Dešava se da ona sede mirno, ne obraćaju pažnju na svoju okolinu i sanjare. U tom slučaju bi ona početna zamisao bila sasvim pogrešna, jer ovakvo dete ima poremećaj pažnje, ali se on ne odražava i kroz fizičku hiperaktivnost.

Koji su simptomi ovog poremećaja i kako ga razlikovati od pojave viška energije kod deteta?

Deca koja su hiperaktivna često budu označena kao bezobrazna i neposlušna. Ukoliko je u pitanju poremećaj, ovo je vrlo nepravedna etiketa. Uzbuđenost koja nastupa ne može da se kontroliše jer joj je izvor u samom mozgu.

Simptomi poremećaja hiperaktivnosti i deficita pažnje su:

• Hiperaktivnost, osećaj stalne energije koja zahteva pokretanje
• Osećaj potrebe da se stvari diraju ili uzimaju sa nekih mesta gde se to ne očekuje od deteta
• Dete nije u stanju da mirno sedi kada se to od njega zatraži, bilo da je u pitanju škola ili kuća
• Nespretnost, naletanje na stvari oko sebe
• Pokretanje ruku ili nogu, ili klackanje dok se sedi na stolici
• Poteškoće sa samokontrolom kada je u pitanju čekanje i strpljenje (npr. čekanje u redu)
• Iskazivanje eksplozivnih emocija poput besa, bez osećaja krivice i često bez mogućnosti kontrolisanja
• Nestabilno raspoloženje koje se menja za kratak vremenski period
• Upadanje u reč, nekad i sa neprikladnim izrazima
• Neprestano pričanje, čak i kada se to ne očekuje od deteta
• Nemogućnost da se reši zadati problem i umesto razmišljanja i davanja tačnog odgovora, dete nagađa i prekida osobu koja postavlja pitanje

Deca su većinom puna energije i željna istraživanja sveta. Mnogi od ovih simptoma mogu da se pronađu i kod zdravog deteta koje je samo energično. Kao što smo već naveli, hiperaktivnost ne mora biti presudna kada je određivanje ovog poremećaja i ne mora biti dokaz. Razlika između zdravog deteta koje je hiperaktivno i deteta sa poremećajem hiperaktivnosti i deficita pažnje je ta što su ovi simptomi kod obolelog učestali, mnogo intenzivniji, ometaju dete u pravilnom funkcionisanju u školi ili kod kuće i onemogućavaju mu društveni život.

Zapamtite, ne bi trebalo suditi i samostalno postavljati dijagnozu, ako sumnjate da vaše dete boluje od ovog poremećaja, potražite savet pedijatra ili psihologa.

Uverite se da je u pitanju ovaj poremećaj, a ne neki drugi faktor

Kao što smo već rekli, nemojte da donosite zaključke prerano. Dete može da ima fiziološke probleme (na primer poremećaj hormona) ili njegovo ponašanje može biti reakcija na neki stres koji je preživelo. Dešava se i da depresija ili anksioznost, budu uzročnici odsustva pažnje. Tome uzrok takođe može biti i loše spavanje (košmari) ili epilepsija. Uverite se da dete nema problem sa učenjem pre nego što pretpostavite da je u pitanju ovaj poremećaj. Postoji više mogućnosti i ne treba skakati na zaključke.

Šta ako vaše dete ima poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje?

Stvar je u stpljenju i u kontroli. Stalno nadgledanje deteta može biti zamorno i dobija se osećaj da je nemoguće prevazići ovaj problem. Ovo ne mora da bude slučaj, jer možete pomoći svom detetu i bez upotrebe lekova (naravno, ako lekar to prepiše, neophodno je da ih mališan uzima). I sam roditelj u jednom trenutku shvati da je previše puta rekao “Sedi mirno”, “Tiho, ovde ne smeš glasno pričati”, “Smiri se, povredićeš se” i slične stvari. U trenutku kada preuzmete kontrolu, nema potrebe za konstantnim nadgledanjem i ponavljanjem.

Uvedite rutinu. Na ovaj način bi trebalo da naučite dete pravilima, kao i načinu na koji može da ih se drži. Neka to budu jutarnje rutine (nameštanje kreveta, doručak, šetnja, itd.), rutine vezane za trening, igru ili spavanje. Mora da shvati da pravila daju sigurnost i da se poštuju iz određenih razloga. Ovako ćete lakše preuzeti kontrolu.

Ohrabrite dete da se hrani zdravo i da se bavi sportom. Ovo je preporučljivo i za roditelje, s’ obzirom na to da se deca ugledaju na njih i lakše će poštovati pravila zdravog života ako ih se i roditelji pridržavaju. Spremajte zdrave obroke i upišite dete na neki sport. Ako ste u mogućnosti, vodite ga napolje u prirodu, u park ili na trčanje, što češće možete. Ova deca su često puna energije i entuzijazma, a to može da se iskoristi i u pozitivne svrhe.

Dete često nema osećaj koji mu govori da neka radnja ima posledice, bilo da su pozitivne ili negativne. Pokušajte da ga naučite ovome tako što ćete koristiti princip nagrade i Time out-a. Ako se ipak odlučite da kaznite dete, sama kazna ne sme biti inspirisana nasiljem. Odsustvo nagrade može biti vid kazne. Vrlo je važno da mu ovim putem ukažete na njegove greške i kako one utiču na druge.

Pričajte sa učiteljicom ili nastavnicima. Moraju biti upoznati sa stanjem vašeg deteta jer će ono možda imati poteškoće sa učenjem i praćenjem časa. Biće mu teško da nauči gradivo i zbog toga mu možda zatreba dodatna nastava ili neka druga vrsta pomoći. Učiteljica može prilagoditi predavanje tako da lakše da privuče pažnju dece. Takođe, pitajte je za savete oko učenja koji vam mogu biti od koristi kod kuće.

Pomozite detetu da se socijalizuje. Učite ga o ponašanju u društvu, kao i o tumačenju tuđeg ponašanja. Moguće je da mu fali empatija, a to možete čak i kroz igru da nadoknadite. Pokažite mu kako izgleda tužna osoba, besna ili nezadovoljna, kao i ona srećna. Recite mu kako se reaguje na takve emocije i kako može da se nosi u takvim situacijama.

Preuredite dom tako da ne sadrži mnogo nameštaja i stvari na koje dete može da naleti i povredi se. Takođe, neka njegov prostor sadrži što manje detalja koji ga mogu ometati. Potrebna mu je jednostavnost koja mu neće konstantno skretati pažnju.

Uvek možete da se posavetujete sa psihologom ukoliko mislite da je vašem detetu potrebna psihoterapija ili možda tretman lekovima. Možete potražiti savete o roditeljstvu koji će vas navesti na pravi put kada je u pitanju odgajanje deteta sa ovim poremećajem. Upamtite, ovo kod deteta može da izazove probleme koji će se ispoljiti u odraslom dobu – ova deca su često kritikovana i može im opasti samopouzdanje. To utiče na njihovu ličnost i odražava se na njihovu sliku u društvu. Takođe, osoba koja ne može da sedi mirno, može da ima problem na poslu koji to zahteva sedenje. Nemojte da ignorišete indikacije i obratite se za pomoć stručnjaka čim simptomi pokažu da vaše dete verovatno ima ovaj poremećaj.