Laganje predstavlja neophodan deo razvoja deteta, naročito onog kognitivnog. Međutim, gotovo se svaki roditelj iznenadi kada po prvi put čuje svoje dete kako smireno izgovara laž. Tad kroz glavu prolaze misli poput: “Hoće li me od sada za sve lagati?”, “Da li je moje dete loše?”, “Je li ovo znak da ima loš karakter?”, ali ništa od ovoga ne bi trebalo da zabrinjava jer je laganje uobičajeno kod malog deteta, a verovali ili ne može da bude i korisno po njega.

Zašto deca lažu?

Možda smatrate da su one prve laži koje čujete korisne po dete, jer ga mogu izbaviti iz neke nevolje, to su one poput: “Nisam ja to uradio” ili “Ne znam šta se dogodilo sa tim”. Međutim, to ne mora da bude slučaj, istraživanja su pokazala da je primarni razlog prvih laži koje dete izgovori prosto radoznalost. Dakle, ono razmišlja o tome kakav ishod situacije bi mogla doneti laž, šta će se dogoditi ako kaže ono što nije istina. Kao što i sami možete videti, u ovome nema loše namere. Laži počinju radoznalošću, dok su kasniji razlozi malo kompleksniji kako dete postaje zrelije i inteligentnije.

Dete kojem je potrebno prihvatanje od strane okoline, takođe može da koristi laži kako bi povećalo samopouzdanje. Ovo su oni poznati slučajevi među decom, kada su prisutne neverovatne priče koje postoje da bi ih načinile snažnim, velikim, moćnim i izuzetnim u očima drugog. Ovakve laži su česte i dešava se da je mašta u velikoj meri upletena u njih, toliko da je nekada granica između realnih dešavanja i onih fantastičnih, pomerena ili ne postoji.

Kada počinje laganje i kako se razlikuje u različitim godinama deteta?

Psiholozi koji su vršili istraživanje kažu da je laganje moguće primetiti i kod deteta mlađeg od dve godine. Ta izjava možda deluje šokantno, ali u nekim slučajevima su primećena ponašanja koja se mogu okarakterisati kao obmanjivanje, kod dece od 30 meseci.

Kod deteta od dve godine, laganje se javlja najpre iz radoznalosti, to smo već objasnili. Međutim, dešava se da njegova želja za nezavisnošću ili snažne, nekontrolisane emocije dovedu do govorenja neistine. U slučajevima kada je dete ljutito ili kada je doživelo frustraciju (npr. polomilo je omiljenu igračku), ono pokušava da usmeri svoje emocije kako bi se lakše nosilo sa njima, pa dođe do laganja – “Ti si mi pokvario igračku!” ili “Video sam kako je došla sestra i polomila mi autić!”. Imajte na umu, dete u ovom periodu ne zna da li je laganje dobra ili loša stvar, prosto se njime služi. Nema smisla kazniti ga ili pretiti mu, jer nije dovoljno razvijeno da shvati ovaj pojam.

Dete koje je uzrasta između 4-5 godina, počinje mnogo češće da se koristi lažima jer zna mnogo više reči i izraza. Ono lako odgovara na pitanja i tu nalazi priliku da kaže neistinu. Ovde je moguće primetiti da razlog više nije radoznalost, već korist. Dete pokušava da prebaci krivicu na drugog kako ne bi iskusilo posledice. Svesno je da je lažima moguće okriviti drugoga i da tako može da ispadne nevino.

Predškolci i školarci (6-10 godina) često vezuju laži sa školom ili vrtićem. Razlog ovome su obaveze sa kojima se susreću po prvi put i to što nisu uvek u stanju da se izbore sa njima. Događa se da je dete dobilo domaći zadatak, a želi da ide na rođendansku žurku kod drugara, kada ga roditelji pitaju da li ima obaveza, ono će reći da taj dan nisu dobili zadatke, kako bi se izvuklo. Ovde više nije reč o izbegavanju nevolje i posledica, deca u ovom dobu okušavaju svoje mogućnosti (kao da se vraćaju na one prve, radoznale laži), pokušavaju da shvate šta može da prođe kod drugih kao istina, a šta ne.

Kako dete postaje starije, ono ugledajući se na roditelje shvata da laganje nije dobra stvar i da ne bi trebalo da ga koristi. Tada ono može početi da oseća krivicu i konflikte u sebi i vrlo je važno da u ovim trenucima ima roditelje koji će razgovarati sa njim na temu laganja. Mora znati da ste uvek tu za njega i da vam može reći baš sve, da se od mame i tate ništa ne sme kriti.

Kako roditelji mogu da pomognu detetu koje laže?

Kada dete laže kako bi dobilo na samopouzdanju ili kako bi privuklo nečiju pažnju, najbolje je ignorisati te laži i ne davati im značaja. Pokušajte da mu skrenete pažnju na istinite stvari koje su se zaista dogodile i nemojte svoju pažnju da posvećujete neistinama. Na primer, kada vam kaže kako je u parku uspelo da se popne na vrh najvećeg drveta i da skoči dole, nemojte omalovažavati dete ili mu govoriti kako to nije istina. Umesto toga, promenite temu i fokusirajte se na ono šta sigurno znate da se dogodilo, na primer: “Videla sam da si se danas spustio sa velikog tobogana zajedno sa svojim drugarima, to mora da je bilo zabavno”. Ovim ga uverite da su bitne istinite stvari i da laganjem nije postiglo ono šta je zamislilo.

Razgovor sa detetom koji ćete započeti čim primetite da je dovoljno zrelo da ga razume, je od velikog značaja. Ukažite mu na to da je laganje loše i da može da izazove posledice po drugoga, svako bi trebalo da preuzme odgovornost za ono šta je uradio. U trenucima kada čujete neverovatnu priču koja vam nimalo nema smisla i čini se kao laž, pitajte dete da je ponovi, ali ovog puta da kaže ono što se zaista dogodilo. Takođe, možete početi sa rečenicom: “Da li si sasvim siguran/a da se to dogodilo?” ili “Znaš da roditeljima moraš uvek reći istinu, je l da?”.

Pokažite detetu dobar primer tako što se ni sami nećete koristiti lažima. Ono se ugleda na vas i tako uči kako da se ponaša u određenim situacijama. Nemojte mu davati primere u kojima ćete svesno i namerno slagati za nešto, na primer: “Reci komšinici da nisam tu ako me bude zvala.” ili “Za slučaj da te neko pita, kaži da nismo bili kod bake”. Ovo može da pokaže detetu kako je u redu lagati i da tako može izvući neku korist ili izbegavati neke neprijatne situacije. Nemojte samo da pričate o tome kako treba govoriti istinu, već to i sami uradite kako biste bili dobar uzor detetu.

Dete bi trebalo da zna kako laži mogu da utiču na njega i kakve posledice može da iskusi. Obratite mu pažnju na to i navedite mu šta se sve može dogoditi kada govori neistinu, na primer: “Rekla si da ti je brat pojeo kolače i to je bila laž. Kako misliš da bi se on osećao kada bismo ga okrivili i dali njegove kolače tebi, jer smo ti poverovali? Tada bi on nevin bio okrivljen i kažnjen na neki način, iako to nije zaslužio”. Ako želite da im demonstrirate posledice, trebalo bi najpre da shvatite da ovde nije reč o kazni. Recimo, dete nije radilo domaći zadatak čitave nedelje i lagalo je o tome. Kada ste otkrili to, trebalo bi da mu naglasite da sada mora da uradi domaći za čitavu nedelju, jer zaostaje za drugima. Tako će videti da je laganje donelo samo još više rada, koje je htelo da izbegne.

Kako laganje može biti pozitivna i korisna stvar po dete?

Iako vam ovo zvuči pomalo iznenađujuće, laganje kod dece može biti pozitivna stvar, iz jednog aspekta. Kada dete počne da laže, ono je dostiglo veliku prekretnicu povezanu sa njegovom inteligencijom i mentalnim razvojem. U tom trenutku, ono shvata da nečije shvatanje realnosti zavisi od iskustva i da ono može da menja percepciju, odnosno da kaže neistinu i tako predstavi svoju verziju kao objektivno gledište. Takođe, dete koje se koristi lažima mora da razume nečiji um, dakle da pretpostavi šta ta osoba sigurno zna, a šta ne i na taj način izmanipuliše. Tokom laganja, dete postaje svesno da mora da planira kako bi izbeglo neželjene situacije u kojima bi se njegova laž razotkrila, dakle mora da se koristi kognitivnim procesima. Dešava se da su detetu postavljena pitanja vezana za detalje izmišljenog događaja i ono onda smišlja odgovore koji će ga izvući iz te situacije.

Deca koja su naučila da lažu, zapravo su shvatila da nemaju svi ljudi ista uverenja, da ne vide svi isto i ne razmišljaju isto, pa su to iskoristila. Iako laganje nije dobro i može ih uvesti u nevolje, korisno je jer je znak kognitivnog razvoja deteta, koji može biti vrlo značajan za njegove odnose sa drugima i subtilnu komunikaciju.