Psihologija se konkretno ovom temom bavi već godinama i istraživanja su dala odgovor na pitanje “Kako jedna povučena osoba (introverta), nesigurna u sebe i jedan eksplozivan karakter, ekstrovertan i pun samopouzdanja mogu biti u tako bliskom srodstvu?” Kako je pokrenuta tema porodice i redosleda rođenja, tako je uvedena stara priča i dilema psihologa: “Da li je u pitanju nasleđe ili sredina?” Da li je ličnost koja je nastala bila pod uticajem gena ili okoline? Izučavanje je pokazalo da je u ovom slučaju genetski sklop identičan – deca gene dobijaju od istih roditelja. Dakle, na scenu je nastupilo učenje o uticaju sredine ili u ovom slučaju, uticaj roditelja i porodice. Pomalo grubo zvuči, ali roditelji zaista prave razliku kada je u pitanju prvorođeno, srednje i najmlađe dete. Ta razlika naravno nema negativno značenje, već se misli na odnos koji se ostvari sa bebom, na propuste i brigu koja je sa prvom bebom ubedljivo najveća. Takođe, može biti da uopšte nema povezanosti sa roditeljima, sam redosled rođenja dovodi do međusobnog takmičenja kod dece za roditeljsku ljubav i naklonost.

Prvorođeno dete

Svaki roditelj zna koja je sreća nastupila nakon dolaska prvog deteta. Isto tako pamti i strah i brigu koji su se pojavili odmah po njegovom rođenju. Bez iskustva, tada su se pratile knjige, filmovi, emisije, saveti starijih i sve ostalo što može pomoći u odgajanju deteta. Postojala su stroga pravila kada je u pitanju bilo hranjenje, kupanje, spavanje itd. samo da bi sve prošlo bez incidenta. Beba je učena perfekcionizmu još od ranog doba. Ukoliko bi došlo do greške, do nervoze kod deteta ili povrede, roditeljska reakcija je u većini slučajeva bila prenaglašena, skoro pa neurotična, uz zvanje i odlaženje kod lekara za svaki plač. Ali, ko to može da krivi? Prvo dete je nova faza života za koju roditelji nikada nisu imali iskustvo i ideja je da je bolje je sprečiti nelagodnosti tako što će se držati saveta drugih koje su pretvorili u pravila.

Ono šta je još jedan bitan faktor, pored brige o detetu, jeste nadmetanje, odnosno takmičenje za pažnju roditelja. Jasno je da prvo dete nije imalo sa kim da se upoređuje i bori za ljubav. Uvek je bilo u centru pažnje i od strane mame i tate, i šire porodice.

Kako se ovo odrazilo na karakter deteta? Za prvorođeno dete smatra se da je dominantno, pouzdano, organizovano, perfekcionista i sa potencijalom i entuzijazmom koji vodi do dostignuća i uspeha kroz život. Ova osoba ima samopouzdanje, sigurna je u svoje odluke jer je od malih nogu osećala sigurnost koju su roditelji uspostavili pravilima. Sposobna je da upravlja situacijom, svesna opasnosti i odgovorna za svoje postupke. Takođe, veruje se da se prvorođeno dete nakon dolaska narednog deteta oseća kao da je nešto izgubilo, kao da je sva pažnja starijih znatno umanjena. Zbog toga se smatra da je težnja za uspehom u životu kod osoba koje su najstarije dete svojih roditelja, upravo potreba za potvrđivanjem, ostvarenjem. Osećaju da ako se pokažu po pitanju karijere/porodice ponovo će dobiti svu pažnju svojih roditelja. To je naravno samo jedno od objašnjenja i ne mora se odnositi na svu decu koja su prvorođenčad. Po dolasku braće ili sestara, najstarija deca kao da dobijaju ulogu malih roditelja – paze na njih, uče ih pravilima, dobijaju određeni autoritet iako on možda nije toliko primetan. Ona zapravo pokušavaju da na još jedan način iskažu svoju dominantnost. Ovakve ličnosti mogu da se pronađu u medicini ili pravu, kao i u nekim tehnološkim naukama.

Srednje dete

Dete koje je rođeno drugo po redu, često ima problem sa shvatanjem identiteta: nije najstarije, a ni najmlađe. Teško mu je da shvati položaj srednjeg deteta. Još od malih nogu mora da se takmiči sa starijim detetom, a kasnije i sa mlađim, pa to utiče u velikoj meri na njegov karakter. Srednje dete se oseća pomalo odbačeno, stoga razvija komunikativne sposobnosti tako da ostvaruje prijateljstva. Može se dogoditi da stvori svoj mali krug prijatelja koji mu menjaju porodicu, jer oseća da je dobilo najmanje pažnje i ljubavi roditelja. Ono je vrlo društvene prirode, želi da udovolji ljudima, rešava sve ljubaznošću ali i takmičarskog je duha. Poznata su i odstupanja, kada srednje dete pokazuje odmetništvo, kada se suprostavlja često roditeljima. To se može povezati sa potrebom za pažnjom i razumevanjem. Ovakve osobe su fleksibilne prirode, imaju pregovaračke sposobnosti i nalaze se u poslovima koji zahtevaju javne nastupe, grupne radove i dobre govorne sposobnosti.

Najmlađe dete

Kada roditelji već steknu dovoljno iskustva, odgajanje najmlađeg deteta čini se kao najlakše. Nema potrebe za preteranom brigom i burnim reakcijama kada je u pitanju nervoza kod bebe, već su naučili sve moguće ishode situacija sa najstarijim detetom i sada briga o najmlađem detetu izgleda kao veliko olakšanje. Iz tog razloga, dete nema osećaj nadzora, potrebe za ponašanjem po pravilima i nema strogog vaspitanja. Ono ne vidi protivnike u starijoj braći/sestrama, ne takmiči se sa njima, jer su svi okrenuti ka njemu. Dobija svu pažnju i ljubav porodice jer je najmlađi, oseća se sigurno iako nema pravila kao kod najstarijeg. Smatra se da je osoba koja je najmlađe dete svojih roditelja slobodnog duha, šarmantno, otvoreno za nove ljude, željno pažnje, puno samopouzdanja i kreativno. Može takođe biti i sposobno za manipulaciju drugima, jer je od ranog doba dobijalo sve što je htelo od roditelja i braće/setara. Ovakve osobe imaju osećaj da kroz život mogu biti sasvim slobodni, bez ikakvih okova jer su odgajani bez mnogo briga i zabrana. Nisu sasvim odgovorne kao najstariji, spontani su i vode se tim da će sve na kraju ispasti kako treba. Zabavne su i često se mogu pronaći u glumačkim karijerama, kao pevači, pisci, slikari, komičari, ali i profesori.

Život najmlađeg deteta je u velikom kontrastu u odnosu na život najstarijeg, a dosta se razlikuje i od srednjeg. Srednje dete je naučilo da mora da se trudi da bi nešto dostiglo, da mora da pregovara i udovoljava drugima da bi izvuklo benefit, dok najmlađe nema percepciju takvog pritiska.

Jedino dete

Deca koja nemaju braću ili sestre, okružena su roditeljima i starijima iz porodice. Smatra se da baš iz tog razloga još od ranog doba steknu određenu zrelost i razumevanje postupaka odraslih. Oni nemaju sa kim da se takmiče, svu pažnju i ljubav roditelja dobijaju od samog početka do kraja, ne osećaju potrebu da se dokazuju. Iako su dosta slični karakteru najstarijeg deteta, razlikuju se po ovome. Ovakve osobe imaju svest o svojim postupcima, zrele su, rođene su vođe, nezavisne su, kreativne i uvek su imale sredstava bilo da je u pitanju igranje ili učenje – nisu morale da dele. Baš iz tog razloga se ponekad smatra da su sebične, da nemaju svest o potrebama drugih. Ove ličnosti su često perfekcionisti, prate pravila po kojima žive poput najstarijeg deteta, ali i osećaju se sigurno i slobodno poput najmlađeg.

Odstupanja

Bitno je napomenuti da su ovi predstavljeni primeri karakterne pretpostavke, jer postoji mnogo faktora koji određuju osobine deteta. Temperament je nešto što je urođeno, i on najviše utiče na ličnost. Ako to ne ispadne kako je očekivano za npr. jedino dete, ono može biti povučeno, nesigurno u sebe, možda čak i nezrelo…

Blizanci se uglavnom ponašaju poput najstarijeg ili najmlađeg deteta. Bez obzira na to da li imaju stariju braću ili sestre, često individualno razvijaju karakter različit od gore navedenog šablona.

Pol deteta mnogo određuje. Ako su prvo i drugo dete različitog pola, moguće je da oboje imaju karakter najstarijeg deteta. Jasno je i zašto, npr. ako je dečak prvi, a devojčica druga, postavljaju se očekivanja za oboje jer su na neki način oboje prvi (prvorođeno muško i prvorođeno žensko).

Ako je neko dete posebno na neki način i to menja redosled karaktera. Ono u tom trenutku zahteva svu pažnju što se odrazi na ostalu decu.

Šta ako je dete usvojeno, roditelji razvedeni itd. Faktora je zaista mnogo i sa sigurnošću se može reći da se šablon ne može svuda i uvek primeniti. Najbitnije je da dete odrasta u zdravom okruženju, punom pozitivnosti, ljubavi, nege i podržavanja kako bi odraslo u stabilnu i nezavisnu osobu.