Emocionalna inteligencija se odnosi na razumevanje osećanja koje drugi poseduju, saosećanje i sposobnost da se emocije prepoznaju kroz različita ponašanja. Dete koje je razvilo empatiju, na korak je bliže u razvijanju stabilne ličnosti. Postoje načini na koje roditelj može da podstakne ovaj razvoj i pomogne detetu da unapredi svoju emocionalnu inteligenciju.
Zašto je emocionalna inteligencija važna?
Pored toga što dete može da shvati kako se druga osoba oseća i u skladu sa tim se i ponaša, ono može lako kontrolisati i na pravi način izražavati svoja osećanja. Dete čija je emocionalna inteligencija razvijena, izbegavaće eksplozivne napade besa koje bi iskazivalo agresijom i slično. Komunikacija se na ovaj način poboljšava u velikoj meri jer ono shvata šta sagovornik oseća, zna kako da se ponaša u različitim situacijama i razvija pravilne mehanizme u svojim reakcijama.
Emocionalna inteligencija se razlikuje od one svima poznate inteligencije koja se meri IQ-om. Kao što smo već naveli, ona pomaže osobi da komunicira sa okolinom, odnosno da gradi odnose i postaje socijalno biće. Ne možemo reći da su oni sa visokim IQ-om uvek i vrlo društveni, kao ni da je obrnut slučaj uvek važeći. Nije isto biti inteligentan i biti emocionalno inteligentan i ta dva često nisu usko povezana, odnosno ne zavise jedno od drugog. Dete bi trebalo podjednako da radi na obe inteligencije kako bi napredovalo.
Koji su sve načini na koje možete pomoći detetu da poboljša svoju emocionalnu inteligenciju?
Prvi korak je podsticanje svesti o emocijama. Ovo znači da treba detetu da stavite do znanja da vi razumete njegova osećanja i to na osnovu njegovog ponašanja. Deca razvijaju empatiju tako što se ugledaju na druge. Ako kažete: “Vidim da si neraspoložen, čak ne želiš da se igraš sa svojim omiljenim autićem”, “Shvatam da se osećaš zanemarenim otkad su mama i tata zauzeti bebom” ili “Razumem da ti je važno da ideš na tu rođendansku žurku, ali zaista moramo tada da idemo negde drugo” i slično, vi tu ne govorite da se slažete sa određenim ponašanjima deteta, već da razumete emocije koje stoje iza njih. Ovo je izuzetno važno, jer dete kojem je saopšteno da neko shvata njegovo trenutno stanje, momentalno oseća utehu. Vremenom, može i samo da nauči kako da se smiri i uteši prostim prepoznavanjem svojih emocija.
Naučite dete da imenuje osećanja, da ih nacrta ili obeleži na bilo koji drugi način. Koristite kreativne načine da ih pokažete, crtanje smajlija, boje ili pantomimu. Kada je dete tužno ili ozlovoljeno, pitajte ga da opiše šta u tom trenutku doživljava, kakve senzacije se u njegovom telu događaju. Pričajte o tome kako se vi osećate, ne samo kada su negativna osećanja u pitanju, govorite i o pozitivnim podjednako. Pokušajte da objasnite detetu da su to što oseća emocije i da reakcije može da kontroliše.
Ne treba da se fokusirate isključivo na emocije. Postoje takođe i raspoloženja i razne nijanse atmosfere o kojima treba da se govori. Ovde može biti reč i o prazničnom duhu, dakle pričajte o različitim nijansama ove pojave, kakva je tokom Božića, a kakva kada je nečiji rođendan u pitanju. Navedite nekoliko primera, recimo – kada ste bolesni osećate da je atmosfera nekako tmurna, kao da postoji neka težina u vazduhu jer se osećate loše; kada se ne slažete sa osobom, vlada napetost u vazduhu, oseća se neka negativnost; kada ste na nekom porodičnom okupljanju, atmosfera je radosna, osobe koje se dugo nisu videle vrlo su srećne i žele toliko toga da čuju jedna od druge… Na ovaj način, učite dete da samostalno prepozna različite promene u atmosferi kao i da ovlada ponašanjem u skladu sa tim.
Pomozite detetu da na pravi način iskaže svoje emocije. Ono mora znati da su sve emocije u redu, odnosno da ne postoje one koje su loše, jedino ponašanja mogu biti neprihvatljiva, ali njih mora kontrolisati. Dakle, ako se ponaša agresivno ili viče na drugu osobu, potrebno je reći mu: “Razumem da si besan zato što ti je sestra uzela igračku, ali udaranje i ujedanje nisu dozvoljeni i to nije način da pokažeš kako se osećaš”. Skrenite detetu pažnju na to šta je pravilno, recite mu koji sve načini postoje da se iskažu neke emocije.
Koristite igru kako biste pomogli detetu da shvati neka osećanja koja doživljava. Na primer, ako se njegova drugarica seli, a on se oseća usamljeno ili razočarano, uzmite igračke i pokrenite njegovu maštu. Igra može da teče tako što meda odlazi i ostavlja svoje drugare, ali i dalje misli na njih, piše im pisma i zove ih telefonom. Ponekad se čak i vrati da poseti prijatelje i obraduje ih. Ovaj pristup može pomoći detetu da razume to šta oseća tako što će ga staviti u objektivnog posmatrača situacije.
Kada pokažete detetu pravi način da se nosi sa svojim emocijama, ono može da napreduje i kada je u pitanju rešavanje problema. Ako je svesno onoga šta oseća, zna zašto to oseća i zna kako da to manifestuje na pravi način. Nezadovoljstvo koje je nastalo jer npr. nije uspelo da se upiše u omiljeni plesni klub, može da se pretvori u motivaciju za bolji trud. Dete tada ne pokazuje tugu ili potištenost zbog takvog događaja, ono se prilagođava situaciji i pravilno tumači svoje emocije.
Ukoliko pogrešite, planete pred detetom ili postanete agresivni, pričajte o tome. Ne treba svoje greške da skrivate ili da ih ne priznajete, objasnite detetu da se to dogodilo u naletu jakih emocija i da se izvinjavate za to. Ako očekujete isto ovo od njega, morate mu pokazati da ste i vi sposobni za to.
Kada prepoznate emocije kod vašeg deteta, pomognete mu da ih i samo prepozna i da im nađe odgovarajuće termine u jeziku, kada ga naučite da koristi empatiju i da kontroliše svoje reakcije kako bi produktivno rešavalo probleme, vi u suštini pomažete detetu da postane osoba sa zdravim mehanizmima i sa ličnošću koja je sposobna da gradi odnose sa drugima i biva socijalno biće.