Mnogi roditelji se koriste poređenjem deteta sa nekim njegovim poznanikom ili sa bratom ili sestrom, u svrhu motivisanja da određenu radnju obavi bolje. Iako se njima to ne čini kao zlonameran gest, on zaista može da ostavi negativne posledice po dete. Događa se da roditelj drugo dete koristi kao referentno telo na osnovu kog će proceniti da li je njegovo dete u nekim sferama poput drugih ili uslovno rečeno – normalno. To može da povredi dete, da ga navede da se oseća neprihvaćeno i odbačeno. Kao i da mu umanjuje vrednost to što nije kao neko drugi sa kim ga poredite.
Deca su individualna bića
Poređenje dece najčešće počinje kada dođe vreme za prve prekretnice – sedenje, puzanje, prvi zub, koraci, prve reči, korišćenje noše itd. Roditelji već u tom periodu počinju sa zagledanjem druge dece, obraćanjem pažnje na to koliko neko drugo dete zna reči ili pokreta, a istog je uzrasta kao i njihovo, raspitivanjem kod drugih majki ili očeva o vremenu kada su neke prekretnice nastupile i tako samo stvaraju sebi stres i nepotrebnu brigu, jer poređenje dece nema smisla. Svaki čovek je različit i svako dete je jedinka za sebe. Da, možda je nauka jasno odredila kada bi neke prekretnice trebalo da se dogode – sedenje kod beba se manifestuje u 6. mesecu i slično, ali ne zaboravite da oni napominju i da je svaki razvoj priča za sebe i svako dete ima svoj tok koji prati kada je isti u pitanju. Koliko puta ste samo čuli da je neko počeo jasno da govori tek sa dve godine, dok je pre toga samo nerazumljivo izgovarao slogove? Možda vaše dete ne može da sedne sa 6 meseci, ali savladalo je sve prekretnice koje su prethodile sedenju i to govori da je razvoj na dobrom putu. Kada su roditelji isuviše fokusirani na poređenje svog deteta sa drugima, događa se da osećaju negativna osećanja prema njemu, kao i krivicu jer njihovo dete nije u koraku sa drugima. Ovakav način razmišljanja može samo da dovede do propuštanja srećnih trenutaka sa detetom, jer roditelj nije prihvatio svoje dete kao individualno biće vredno ljubavi i pažnje.
Negativni efekti poređenja dece
Razvoj deteta nije takmičenje u brzini, koje će pre da savlada neke sposobnosti ili slično. Kada uvodite takoreći konkurenciju svom detetu, istovremeno ste počeli da vršite pritisak na dete, što rezultuje stresom. Ako dete već ima poteškoće sa učenjem određenih sposobnosti, recimo čitanja, poredeći ga sa drugom decom vi činite da se ono oseća anksiozno i pod pritiskom. Ponekada i naizgled naivna pitanja mogu da zvuče uvredljivo i da povrede dete, poput: “Kako to da još uvek ne čitaš neku knjigu kao druga deca?”. Ukoliko želite da mu pomognete, bolji pristup predstavlja jednostavan razgovor između vas i deteta, pristupite mu otvoreni za sve njegove probleme i spremni da ga prihvatite takvog kakvo je, umesto da spominjete drugu decu i od odrastanja i razvoja pravite trku.
Jedan od najzastupljenijih negativnih efekata je manjak samopouzdanja. Kada dete čuje kako ga poredite sa drugim ili kako zaostaje na određenom nivou, ono počinje da se oseća nekompletno. To može da ima efekat na njegovu ličnost i u budućnosti, da postane nervozna osoba, nezadovoljna jer ne uspeva da ispuni očekivanja i koja traži mane u drugima da “poravna” svoje nedostake. Roditelj bi trebalo da bude podrška detetu, da bude uz njega na svakoj prekretnici, da ne dovodi u pitanje njegovu inteligenciju, kao ni sposobnosti. Ne treba da podsećate dete kako ne napreduje kao ostali, može postati nezadovoljno sobom i dobiti zamisao da je bezvredno u poređenju sa drugima.
Poređenje dece širi negativnost i može dovesti do ljubomore. Skoro svi zamišljaju decu kao pozitivna, bića puna motivacije i entuzijazma, što ne mora biti slučaj kod deteta koje se oseća manje vredno jer je upoređeno sa nekim drugim detetom iz okoline. Događa se da se pojavi osećaj ljubomore, koji nije nimalo zdrava emocija i može da se ukoreni u detetovu ličnost, usled nesigurnosti u sebe. Ljubomora kod dece takođe dovodi i do agresije, naročito ako su deca sa kojim je dete upoređeno brat/sestra ili drugari sa kojima često ima kontakt.
Iako možda imate najbolju nameru, detetova emocionalna ranjivost i nestabilnost dovešće do toga da poređenje koje ste načinili, ima veliki odraz na njima. Ono se oseća povređeno, iznevereno, kao da je njegovo sklonište koje čine roditelji uništeno, jer se čini kao da nemate veru u njega. Ne želite da ga ovakve emocije prate čitav život, makar i u podsvesti, jer će to ostaviti negativnu sliku o vama. Odnos roditelja i deteta bi trebalo da je ispunjen ljubavlju, razumevanjem i pažnjom. Trudite se da izbegavate komparativne podsticaje, jer efekat svakako nije obavezno onakav kakvog ste zamislili.
Ako dete primeti da su njegova postignuća ignorisana, a da vi uočavate samo one aspekte koje poredite sa drugim detetom, ono će možda prestati da se trudi, izgubiti entuzijazam i potisnuti talenat koji je imalo. Ono se u takvim trenucima oseća kao da je odbačeno jer vi favorizujete drugo dete, što možda i nije sasvim tačno, ali se tako doživljava. Tada dete misli kako nema svrhe da dostiže bilo kakve uspehe, jer ste ga vi označili, etiketirali kao “manje uspešnog”, jer kasni za nekim prekretnicama ili se prosto ne interesuje za neke predmete.
Stručnjaci navode kako je dovoljno da samo poverujete u neke stereotipe ili navodno dokazane činjenice, kako biste naveli dete da se oseća kao da je upoređeno sa nekim i kako je nedovoljno. Uzmimo za primer porodicu gde imamo stariju ćerku i mlađeg sina. Još se tokom trudnoće uočila razlika, jer ju je majčino telo drugačije podnelo. Majka i otac misle da su devojčice pametnije i da će im bolje ići neki predmeti u školi, dok za dečake veruju da nisu neki akademici, ali im sport najčešće ide od ruke. Određena istraživanja su pokazala kako je upravo ovo predodređenje napravilo poređenje kod dece i ona su iz tog razloga razvila slična ponašanja kakva su roditelji i očekivali – verovali su da je starije dete pametnije, pa je ono pokazalo bolje ocene, od dečaka su očekivali da ne voli školu, pa je on popustio na određenim predmetima… Drugim rečima, dete koje je viđeno kao manje pametno ili manje sposobno, će u jednom trenutku tokom odrastanja odlučiti da se tako i pokaže, jer su roditelji nesvesno spustili standarde i smanjili očekivanja. To može biti zaista tužno, jer svako dete poseduje zasebne talente koji ga odlikuju i ne treba roditelj da bude taj koji će izgubiti veru u njega zbog nekih stereotipa i poređenja sa drugima.
Ispravan način da podstaknete dete da uspe u nečemu
Nemojte misliti da je poređenje jedini način da dete bude podstaknuto ili motivisano, jer to nije uopšte. Pokušajte sa pozitivnijim stavovima, pohvalite ga kada vidite da čini neko dobro delo ili da je uspešan u nekim sitnicama. Kada posvetite pažnju ovakvim stvarima, dete se oseti podržano i verovatno će ih ponoviti. Ne mora to uvek biti rezultat, nego cenite i trud koje je dete uložilo i pokažite mu da vam je stalo. Takođe, nemojte očekivati od deteta da se bavi stvarima koje ga ne zanimaju, koliko god vi mislili da su sposobni za to. Ako dečaku ide dobro košarka, ali želi da se bavi studiranjem istorije, ne treba da ga sputavate u tome i navodite ga na neki drugi put koji bi mu možda i doneo uspeh, ali ne i zadovoljstvo. Upamtite, sva deca su različita, imaju svoj tok razvoja, kao i individualna interesovanja. Zadatak roditelja je da ih podrži i pruži im ljubav, kako bi izrasli u stabilne i zrele ličnosti.