U Srbiji na godišnjem nivou nestane oko 700 dece, kako stručnjaci navode. Zadatak roditelja je da edukuje dete o ovim slučajevima i da ga upozna sa potencijalnom opasnošću kako bi se zaštitilo od otmice i zlostavljanja. Koliko god slušali na vestima o otmicama i ubistvima dece, moramo biti svesni da većina dece preživi svoje detinjstvo bezbedno. Ovo treba samo da navede na malo pozitivnog razmišljanja, ali ne i da vas uveri u to da je vaše dete 100% sigurno.

“Ne pričaj sa nepoznatima”

Danas verovatno većina dece zna za ovu izreku koju su čuli od roditelja, ali njena efikasnost se pokazala loše na primerima. Istraživanja određenog sociologa su pokazala da će 7 od 10-oro dece otići sa nepoznatom osobom ako ona to od njih zatraži. Bilo da su u pitanju sladoled, kučići ili pomoć koja je toj osobi potrebna, većina dece je donela pogrešnu i vrlo opasnu odluku, nasuprot ubeđenjima roditelja koji su dali dozvolu da se ovaj eksperiment izvrši. Šta vam ovo govori? Da je pristup ovoj temi loš. Govoriti detetu da ne priča sa nepoznatima nema mnogo smisla jer su svi ljudi iz njegove okoline nepoznati. Kada vidi roditelje kako razgovaraju sa prolaznicima, ono shvata da je u redu pričati sa strancima, jer je to upravo ono šta roditelji rade. Da li priča sa rodbinom koju vidi po prvi put? Odgovor je verovatno da, a to govori da je princip neprimenljiv na sve slučajeve.

Nije loše reći detetu da ne razgovara sa ljudima koje ne poznaje, ali to je samo prvi korak u prevenciji. Mnogo je važnije naučiti dete da prepozna kontekst situacije na osnovu ponašanja osobe koja im prilazi: “Da li izgleda kao da je pijan ili drogiran?”, “Da li pokazuje preteranu bliskost sa njima, kao i lažnu ljubaznost?”, “Da li pokušava da dodirne neprikladna mesta?”, “Da li izgleda uspaničeno?”, “Da li želi da ih na neki način navede da uđu u automobil/kombi/kuću?”. Pomoći detetu da prepozna ovakvo vladanje kod drugih, kao i da se adekvatno ponaša u takvim situacijama je od ključnog značaja.

Nisu stranci uvek oni koji predstavljaju opasnost

Statistika je pokazala da je više otmica obavljeno od strane osoba koje su poznate detetu ili su deo njegove porodice. Pripremite dete na ovakav scenario, možda je teško objasniti mu da je moguće da ga stric, tetka ili neki drugi bliski rođak povredi, ali je neophodno skrenuti mu pažnju na tu mogućnost. Često se događa da su otmičari komšije ili prijatelji roditelja, stoga budite oprezni kada odlučujete o tome ko će da čuva vaše dete i koga ćete označiti kao pouzdanog. Dadilje ili prosto osobe koje ćete zadužiti da vam paze na dete par sati ne smeju biti neproverene. Nemojte ih unajmljivati pomoću nepouzdanih internet sajtova i obavezno se informišite o rejtingu, reputaciji i kvalifikacijama. Detetu objasnite da obrati pažnju na ponašanje te osobe i naučite ga šta ne sme da dozvoli.

Kako se ponašati tokom opasnosti?

Objasnite detetu šta bi trebalo da učini ako dođe do napada ili ako mu priđe osoba koja želi da mu naudi. Recite mu da nema ničeg lošeg u tome da nekoga odbije, da kaže da ne želi prevoz ili da slaže da mu je neko od roditelja u blizini. Kažite mu da je u redu biti nepristojan prema odrasloj osobi koja se loše ponaša prema njemu i koja ga navodi da učini nešto što ne želi.

Dete mora znati svoje ime, prezime, adresu i broj telefona. Naučite ga ovome čim shvatite da je sposobno da upamti ove podatke. Ako mu se čini teško da zapamti broj, izmislite pesmicu ili ga uklopite u melodiju njegove omiljene pesme. Ovo su jako važni podaci i mogu biti od velikg značaja ako se nađe u situaciji u kojoj mu je potrebna pomoć. Takođe, naučite ga kako se koristi telefon (fiksni ili mobilni) i na koji način može da pozove hitnu pomoć ili policiju. Znati sopstvene podatke je jednako važno koliko znati i brojeve 192 i 194. Pokažite mu kako treba da izgleda razgovor sa policijom i šta treba da im kaže preko telefona ako je u opasnosti.

Recite detetu da ukoliko oseti da nešto nije u redu sa pristupom odrasle osobe sa kojom razgovara, ima dozvolu da pobegne od njega. Možda to nije po kodeksu ponašanja ili bontonu, ali može biti ključno ako je ta osoba manijak ili otmičar koji je želeo da mu naškodi. U slučaju da ga je ta osoba uhvatila, treba da viče, udara, grize, čini sve što je u njegovoj moći da se otme i pobegne. Nikada ne treba da sluša tu osobu kao ni da mu veruje, neka zapamti: nijedna odrasla osoba nema pravo i razlog da traži pomoć od deteta.

U slučaju da se dete izgubilo na javnom mestu, na primer u supermarketu, tržnom centru, zabavnom parku i slično, objasnite mu da bi trebalo da se obrati zaposlenoj osobi koju pronađe. Neka uđe u prvu prodavnicu i tamo potraži radnike, ali nikada ne treba da se oslanja na nepoznate osobe koje su prišle i ponudile pomoć. Ovo možda zvuči isuviše strogo i oštro, ali na taj način možete da izbegnete potencijalnu opasnost od otmice. Opišite mu kako izgleda radnik obezbeđenja, da verovatno ima uniformu, pendrek, pištolj, slušalicu ili radio primopredajnik i da bi njega trebalo prvo da potraži kraj vrata neke prodavnice ili u blizini izlaza.

Kada neko priđe detetu i pita ga za lične podatke i to ne sasvim direktno, to može da zvuči kao: “Ja živim u zgradi koja ima pogled na reku, da li ti živiš negde gde je lep pogled? Jesi li u kući ili u stanu?” ili “Voleo bih da treniram fudbal. Kada ti imaš trening inače?”, to može predstavljati veliku opasnost. Objasnite detetu da ne treba da daje bilo kakve informacije ljudima koje sretne i da treba da ih uputi na vas. Nema ničeg lošeg u odgovoru poput: “Moraćeš to da pitaš moju mamu/mog tatu”. Takođe, uverite ga da između vas ne treba da bude tajni i da ne treba da čuva tajne sa nekom odraslom osobom. Ako im je neko rekao da ne treba da pričaju o nečemu što se dogodilo, navedite ih da vam ispričaju o čemu se radi. Trebalo bi da budu spremni da vam kažu sve, bez obzira na to što su možda napravili neku grešku, jer ih nećete kažnjavati ni osuđivati.

Uspostavite neku šifru, koju će osim vas znati samo vaše dete. Ne odajte je nikome, sve dok ne bude bilo potrebe. Recite detetu da ne treba nikome da je govori i da je to u svrhu bezbednosti kako mu se ne bi dogodilo nešto loše. Objasnite mu da ne treba da prilazi automobilima koji stoje kraj puta ili koji su se zaustavili blizu njega. U takvim situacijama bi trebalo da se odmakne što dalje od njih i da ne prilazi ljudima koji izađu, čak iako traže njegovu pomoć.

Naučite dete po pitanju korišćenja interneta i bezbednosti na njemu. Postoje ljudi koji mogu da zloupotrebe podatke koje dobiju od njih, čak iako njima to ne izgleda tako. Recimo, ako neko vidi objavu koja kaže: “Propustio sam autobus, moram peške skroz do stana :(“, on to može da shvati kao da je dete nezaštićeno, bez roditelja i da će se tako šetati određenom putanjom.
Takođe, ako nekome pošalje kako je samo kod kuće jer vi kasnite sa posla ili slično, dovodi sebe u opasnost, a da toga nije ni svesno. Kontrolišite njegovo ponašanje na društvenim mrežama i pitajte ga koliko tačno ljudi zna od tih sa kojima komunicira. Objasnite mu da se dešava da se neko lažno predstavi i glumi dete njegovog uzrasta kako bi ga privukao. Upozorite ga da mora da vam se obrati ako ga neko uznemirava preko interneta ili ako sumnja da neko zloupotrebljava tuđe informacije.

Zadatak roditelja

Fotografišite svoje dete na svakih 6 meseci i neka to budu fotografije poput onih za ličnu kartu. U slučaju nestanka, važno je da imate sliku koja će najbolje prikazati kako dete izgleda.

Nikada ne ostavljajte dete nasamo na javnom mestu ili u automobilu, čak ni na nekoliko trenutaka. Nekada je samo toliko i dovoljno da dođe do otmice, a to želite po svaku cenu da izbegnete. Takođe, ne treba da vam dete boravi samo kod kuće, a ako se to desi, napomenite mu da ne otvara vrata drugima i da ne razgovara sa njima dok vas nema.

Naučite dete da je važnije da budu bezbedna nego da budu ljubazna prema odrasloj osobi. Ne treba da prihvataju slatkiše ili pođu sa odraslom osobom koliko god ponuda bila primamljiva.

Preporučuje se da ne objavljujete na društvene mreže slike vašeg deteta, kao ni da mu ne odobrite pristup internetu sve dok ne bude dovoljno zrelo za to. Vaša je odluka da li ćete objaviti sliku sa odmora na kojoj ste sa detetom i tako možda ukazati predatorima na vašu lokaciju, ali bi svakako trebalo da razmislite dva puta o tome i odlučite u korist detetove bezbednosti. Kompjuter ili laptop, bi trebali da su u dnevnoj sobi ili na mestu gde možete da nadgledate dete dok ga koristi.

Razgovarajte sa mališanom na ovu temu smireno, tako da ga ne uplašite. Strah neće imati toliko pozitivan efekat koliko mislite, može da izbezumi dete u trenutku opasnosi. Uspostavite dobru komunikaciju sa detetom tako da možete slobodno da pričate o njegovoj bezbednosti i o ljudima koji bi mogli da je ugroze. Nema potrebe za zastrašivanjem, jer opreznost može i na drugi način da se postigne.