Postoji mogućnost da će vaše dete da se sretne sa osobom koja poseduje određene smetnje i taj susret će mu ostaviti bezbroj pitanja. Bilo da je u pitanju televizija, internet, šetnja u parku, odlazak u kupovinu ili škola, brojna su mesta na kojima do ovog susreta može doći. Ne bi trebalo od toga da napravite neprijatnost, jer ćete tako preneti taj utisak i detetu. Potrudite se da mu objasnite ovu pojavu pre nego što dođe do ličnog susreta, ali ne treba da vam bude neugodno da mu kažete par reči i tokom njega. Bitno je da ne ćutite o ovakvim stvarima, kao ni da se pravite da ne postoje.
Birajte reči kada objašnjavate detetu pojam smetnji kod dece i ljudi
Nemojte koristiti reč “bolestan”. Nije svaka osoba sa smetnjama ujedno i bolesna, dete ovo može pogrešno da protumači. Ne treba da shvate to kao zaraznu bolest koju mogu da dobiju od te dece ili ljudi, jer će to u velikoj meri uticati na ophođenje vašeg deteta prema njima. Trebalo bi da znaju značenje reči “drugačiji”, jer je ovde to ključna reč. Kada objašnjavate detetu, potrudite se da to sročite na ovome sličan način: “Osoba u kolicima je drugačija, ali to ne znači ništa loše. Verovatno ima poteškoće sa hodanjem.” Nikako ne koristite reči poput hendikepiran, retardiran ili zaostao. Ovo su termini koji mogu da uvrede druge i vaše dete bi trebalo da ih zna samo kako biste mu rekli da nisu prikladni.
Šta znači biti drugačiji?
Kada kažete detetu da njegov poznanik iz škole ne vidi dobro, to može da kompletno promeni njegov utisak o njemu. Ne dozvolite da ono sada kategorizuje to dete na osnovu toga što je drugačije. Umesto toga, ukažite mu na sličnosti – možda ne vidi dobro kao ti, ali voli da sluša muziku, gleda crtaće baš kao i ti, možda i on ima nekog ljubimca, verovatno voli šetnje u prirodi, ima svoj omiljeni predmet u školi… Sve su ovo stvari koje ova osoba deli sa drugima i trebalo bi ih isticati. Razlike ih ne definišu u potpunosti, samo su deo njihove ličnosti. Dete sa smetnjama ima verovatno slična interesovanja kao i vaše, naglasite mu to.
To što je neko drugačiji po pitanju vida, sluha ili razvoja, ne znači da treba da je izopšten. Ako vaše dete želi da se igra sa detetom koje ima određene smetnje, dozvolite mu, ohrabrite ga da to čini (sve dok zna koje su granice i da ne sme biti grubo). Na taj način, pomažete mu da shvati ove osobe i prihvati ih.
Pokretanje razgovora u prisustvu osobe sa smetnjama
Da, ovo može zvučati neprijatno, ali ne treba to i da bude. Već smo napomenuli, kada vi delujete i ponašate se kao da vam je neugodno, dete će to osetiti i ovu temu možda etiketira kao da je sramotna, kao da ne treba o tome pričati jer je to nešto loše. Priznajemo, nije lagodno kada vaše dete kaže “Zašto ona žena tako drži glavu?” ili “Mama, zašto on ne može da priča sa mnom normalno?” i to u prisustvu osobe o kojoj je reč ili roditelja deteta sa smetnjama. Verovatno je prva stvar koja vam padne na pamet pitanje “Da li su se ti ljudi sada uvredili?”. I to je razumljivo, sasvim. Međutim, vaš odgovor će rešiti situaciju. Ne treba da ućutkate dete, požurite ga da nastavi sa hodanjem, kažete mu da se to ne pita i slično. Neke radnje poput ovih mogu zaista da uvrede osobe o kojima pričate. Odgovorite prikladno, svedite to na što manje pretpostavki kako bi odgovor bio što tačniji – “Verovatno ima problem sa kičmom pa ne može da pomeri glavu u drugi položaj,” ili “Tvoj teško govori jer ima problema sa mišićima zaduženim za to”.
Budite spremni na mnogo “Zašto?” pitanja, jer su detetu ove teme nove i neshvatljive. Ako smatrate da nešto ipak ne bi trebalo da govorite pred tom osobom, recite mu da ćete potražiti odgovor na to kod kuće.
Mnogo ljudi sa smetnjama su u svojim izjavama za medije rekli da nemaju problem sa tim da im dete priđe i pita ih šta nije u redu sa njima. Naravno, ovo ne mora biti slučaj sa svima. Ako imate prijatelja koji ima smetnje, možete ga zamoliti da odgovori na pitanja vašeg deteta, ali možda nije pametno to isto primeniti i sa nepoznatima.
Unesite pozitivnost u objašnjenje
Kada odgovarate detetu na pitanja o poremećajima i smetnjama, ne treba da koristite mnogo emocija. U potpunosti izbegavajte rečenice poput: “Jadan dečak, ne može da hoda pa mora da bude u kolicima”, ili “Šteta, tako mlada osoba ima smetnje…” Ovo nisu situacije kada treba da prikazujete emocije tuge i žaljenja za sudbinom druge osobe. Sažaljenje i poštovanje su dve različite reči – na vama je da naučite dete da poštuje takve ljude, a ne da im ukazuje sažaljenje.
Umesto reči koje iskazuju nemogućnost, pokušajte ove pojave da opišete rečju koja znači pomoć. Na primer: “Treba mu pomoć da hoda, zato koristi kolica” umesto “On ne može da hoda pa koristi kolica”. Iako je razlika mala i nema uvredljivog značenja u drugoj rečenici, prvi način izražavanja je prijatniji i prikladniji.
Kada govorite o osobi koja ne vidi, ne čuje, ne može da hoda, itd. nemojte koristiti termine slepa, gluva i nepokretna osoba. Pokušajte da ih eliminišete iz upotrebe, a da umesto njih koristite “osoba koja ne vidi, ne čuje ili osoba koja ima poteškoće sa hodanjem”. Ovako ukazujete detetu na to da ne treba da etiketira tu osobu, da je izopšti ili da je smatra čudnom. Već smo rekli, različitost ne definiše osobu, tako da ona ne treba da ima ime na osnovu smetnje koju poseduje.
Objasnite detetu da svi ljudi imaju slabosti, kao i stvari koje im idu od ruke. Pitajte ga šta njemu ne ide, da li je to neki predmet u školi ili neka veština i slično. Potom, neka vam kaže u čemu je dobro. Ovako ćete mu probuti svest o sebi i drugima, reći mu da svi imaju slabosti i da je to sasvim u redu. Ohrabrite ga da se ne fokusira na njih, već da ljude treba posmatrati na osnovu drugih osobina.
Vređanje i ismevanje ljudi sa smetnjama je pogrešno!
Vaše dete bi trebalo da zna da ruganje i ismevanje bilo koga nije u redu. Naglasite mu to i u ovom slučaju. Svi imaju pravo da postoje i zaslužuju poštovanje i lepo ophođenje. Ukoliko mu se neko dete ne dopada, ne mora se družiti sa njim, ali nema razloga da ga vređa i ismeva. Takođe, naučite ga da ne treba da posmatra kako neko zlostavlja drugog, već da se takve stvari moraju prijaviti odrasloj osobi. Naučite dete da se izvini kada povredi bilo čija osećanja, kao i da ne treba da ima nameru to da uradi.
Kada detetu odgovorite na njegova pitanja, pomoćićete mu da razume ove ljude i da im ukaže poštovanje kao i svima ostalima. Ne dozvolite da ovo bude tabu tema, jer ćete doći u situaciju da se sretnete sa osobom koja ima smetnje, a da vaše dete ne bude upoznato sa tim stanjem.