U jednom trenutku vašeg života, moraćete da objasnite detetu šta je smrt i šta znači biti mrtav. Ova tema je prosto neizbežna s’ obzirom na to da nas ovakve pojave okružuju – bube umiru, ptice, kućni ljubimci, ili što je najviše zbunjujuće za dete – umiru ljudi iz njegove okoline. Morate u jednom trenutku biti spremni na pitanja vezana za smrt.

Kako vaše dete shvata pojam smrti?

Možda će vas iznenaditi njegovo tumačenje, ali morate shvatiti da u tom dobu, ono predstavlja najprikladnije objašnjenje za njega i zbog toga tako razmišlja. Deca ovog uzrasta ne mogu da razumeju kako nečije srce može da prestane da kuca, ili da se funkcionisanje tela zaustavi – oni na to gledaju kao na neku privremenu pauzu. Ne razumeju da je smrt trajna i da više neće videti tu osobu ili životinju niti provesti vreme sa njom. Neka deca čak misle i da se život te osobe sada odvija na drugom mestu, na nebu ili u zemlji i zamišljaju je kao živu osobu koja je samo otišla. Ovo ne znači da oni nisu svesni da smrt postoji, gledaju crtane filmove, slušaju priče u kojima ima umrlih junaka, viđaju mrtve životinje oko sebe. Oni samo nemaju pojam o ovoj pojavi kakav imaju odrasle osobe i to je sasvim razumljivo.

Takođe, deca ne shvataju smrt kao nešto što može da zadesi i njih same. Ne možete im objasniti šta je uzrokuje jer ne mogu to da prihvate, nezamislivo im je. Njima to predstavlja samo novu pojavu i nemojte se iznenaditi ako se ponašaju sasvim normalno nakon smrtnog slučaja – oni ne razumeju.

Kad je već reč o ponašanju, možete primetiti ako je smrt zaista potresla dete i ono nema reči da iskaže svoje emocije i doživljaje. Na primer, ređe idu u WC, mokre u krevet, mucaju ili izigravaju bebu dok pričaju, imaju košmare, postaju agresivni… Deca su u stanju da primete i osete tugu oko sebe i znaju za osećaj gubitka, ali kod njih ovo nije tako kompleksan doživljaj kao kod odraslih. Može da se dogodi da dete pokaže znake žalosti nakon nekoliko meseci ili čak i godina. Odlaganje tuge je jedan od mehanizama koji im pomaže da se lakše nose sa njom i da je bolje razumeju.

Kako da objasnite detetu da je došlo do smrti?

Najbolje je da vodite razgovor na ovu temu i pre nego što dete dobije priliku da se suoči sa smrću bliske osobe, prijatelja ili ljubimca. Možete je lako pokrenuti tako što čitate priču gde je detetu umrla baka ili pas i pokušate kroz bajku da objasnite emocije koje nastupaju. Pričajte o cikličnom kretanju u prirodi, kako biljka uvene, drvo ostari i protruli. Budite slobodni da im prikažete ove primere, ali izbegavajte da to uradite u trenutku dok je mališan okupiran novom igračkom – za ovako teške pojmove treba vam njegova koncentracija, a ne da mu pažnja leti na nešto drugo.

Imajte na umu da dete negde do osme godine pokušava smrt sebi da objasni kroz maštovita zamišljanja, misle da osoba spava i da može da se probudi. Tek nakon 8. godine sposobna su da shvate trajnost smrti.

Koristite direktne, kratke rečenice kada objašnjavate ovaj pojam. Recimo: “Baka je umrla. Kada neko umre ne može više da hoda, spava, jede i slično. Njeno telo više ne funkcioniše. Ona nije otišla da živi negde drugo, ali više je ne možeš videti”. Svedite objašnjenje na ono šta će dete shvatiti najbolje. Izbegavajte okolišanje sa “Ona je sada na boljem mestu”, “Otišla je da živi sa anđelima”, “Izgubili smo baku” i slično. Ovakvi izrazi, iako mogu trenutno da otklone nelagodu, mogu da zbune dete, može da se oseti kao razlog zato što je baka otišla – njoj je bolje sa anđelima nego sa njim, možda nije bilo dovoljno dobro. Tražite mu da ponovi šta je razumelo na svoj način kako biste se uverili da nije došlo do nesporazuma i pogrešnog tumačenja vaših reči.

Budite spremni na lavinu pitanja, ali i na potpunu nezainteresovanost koja je normalna usled nerazumevanja situacije i vaših emocija. Ako vas dete pita da li je moguće da baka ozdravi ili da joj telo ponovo proradi, objasnite mu da se ono nakon smrti ne može popraviti. Moguća su i pitanja koja će vas zbuniti, dete će se ponašati kao da se ne seća šta se dogodilo i pitaća vas ponovo gde je baka. Ovo je deo sazrevanja shvatanja o smrti i koliko god vam bilo teško ili zamorno da svaki put ponavljate, pokušajte da mu iznova govorite da je umrla i da se neće vratiti. Recite detetu da telo ne može da se vrati, ali da će uspomene zauvek biti sa vama i tako će baka biti prisutna.

Nemojte izbegavati da prikazujete svoju tugu i žalost pred detetom. Ako izbegavate da plačete, možete joj time ukazati na to da je sve u redu, čak može da se desi da nakupite frustracije i planete kada to niste očekivali. Ako se desi da vas dete zatekne kako plačete, recite mu konkretno zašto. Kažite mu da vam nedostaje osoba koja je umrla i da to čini da se osećate tužno. Ponovo, izbegavajte da govorite kako ste žalosni jer ste izgubili osobu, jer će dete to shvatiti kao da je moguće opet je pronaći. Konkretnost u odgovorima je jako važna, kao i iskazivanje emocija.

Budite oprezni kada je reč o objašnjavanju smrti do koje je došlo usled bolesti. Ako samo kažete: “Baka je bila dugo bolesna i sada je umrla”, niste specifirali dovoljno. Može doći do problema ako dete shvati da bilo koja bolest može da dovede do smrti. Potrudite se da mu objasnite da postoje različite bolesti i da se deca uglavnom razboljevaju od onih manje ozbiljnih, od kojih se oporave, poput prehlade ili gripa.

Birajte reči ako želite da uključite neke religijske aspekte u objašnjenje. Izbegavajte rečenice poput “Baka je bila toliko dobra, da ju je Bog želeo gore kod sebe”, jer to može da dovede do zaključaka poput: “Znači li to da će i mene Bog uzeti ako budem dobra? Onda ako budem loša, moći ću da ostanem ovde”. Pokušajte pre sa: “Tužni smo jer bake više nema, ali dobro je da znamo da je sa Bogom”. U tom slučaju ne možete da pokrenete mnoga pitanja, a i dete neće osećati kao da je smrt bila njena krivica i da je mogla biti bolja kako bi baka izabrala da ne ode na nebo, i slično.

Ako se pitate da li treba dete da povedete na sahranu, odgovor je: da, ukoliko baš izrazi želju iz radoznalosti. Spremite ga za atmosferu, uplakane ljude i sam koncept sahranjivanja. Povedite osobu koja će biti uz vas i paziti na dete. Očekujte pitanja dok je sahrana u toku i odgovorite što direktnije možete. Stvar oko razgovora o smrti nije da ga ulepšavate dok ne postane prikladan, on je već dovoljno prikladan, vaše je samo da birate reči koje će dete razumeti.

Možete pomoći detetu da se nosi sa tugom tako što ćete napraviti teglice ili kutijice, u kojima će stajati papirići koje ono samo ubaci. Na njima može da crta šta ga to čini srećnim. Takođe, deci je nekada lakše da emocije izraze kroz boje, tako da ih možete podstaknuti da crtaju kako se osećaju.

Posledica susreta sa smrću voljene osobe ili ljubimca je često strah. Dete se plaši da i mama i tata mogu da umru, brat ili sestra, ili ono samo. Ovo je normalna faza žaljenja i treba da odgovorite na sva pitanja koja se nametnu. Ako je pitanje da li će ono umreti, recite mu istinu: “Svi će umreti jednog dana, pa i ti. Ali to neće biti ubrzo, pred tobom je čitav život”. Isto važi i za pitanje da li će mama ili tata umreti, dakle odgovorite mu da hoće ali da je to daleko u budućnosti, kada oni ostare. Kažite mu da će mama i tata da paze na njega i čuvaju ga i da nema potrebe da razmišlja o tome.