Deca istražuju svet i što su starija, otkrivaju više o njemu. Ona uviđaju odnose među ljudima, stvarima i počinju da razvijaju strahove, a ponekad i preteranu brigu koja nema izvor u realnosti, odnosno strepnju (anksioznost). Sasvim je normalno da se dete plaši određenih stvari ili pojava. Strah se pokazao i kao evolutivno korisna emocija s’ obzirom na to da nas čini svesnima opasnosti. Često se strepnja kod deteta od nekih iracionalnih stvari (čudovišta ispod kreveta i u ormanu) kasnije pretvori u racionalan strah (od provalnika). Kako dete bude odrastalo tako će iskustvo i zrelost dovesti do nestajanja nekih strahova, ali treba da se obrati pažnja ukoliko sumnjate da je strah prešao u fobiju ili mnogo jaču strepnju, jer u takvim slučajevima treba da mu posvetite više vremena i uložite napor zajedno sa njim da bi prevazišlo strah, ili ukoliko mislite da je potrebno – konsultujete psihologa.

Česti strahovi kod beba

Čak i male bebe se plaše određenih stvari, ali najčešće to prevaziđu nakon nekog vremena. Ti strahovi su najčešće povezani sa: glasnim zvucima, senkama, velikim stvarima, strancima, odvajanjem od roditelja i promenama u kući. Naime, dete već oko 6. meseca shvata ko su ljudi oko njega (roditelji i porodica) i pokazuje privrženost. Ukoliko dođe do susreta sa nepoznatom osobom, moguće je da će ono da se uznemiri, jer nije naviklo na kontakt sa drugim ljudima. Beba se oseti ugroženo i ovakav strah može da se održi i kasnije ukoliko se ne prevaziđe.

Takođe, povezanost sa roditeljima može da dovede do straha od odvajanja. Beba između 8. i 10. meseca počinje da uviđa da stvari koje joj više nisu u vidokrugu i dalje postoje. Ako mama i tata nisu u blizini, ona shvata da su negde otišli i počinje da se plaši okoline. Uznemiriće se kada roditelji odu negde i biće osetljivija na dešavanja oko sebe sve dok se oni ne vrate, odnosno dok ne povrati sigurnost. Upravo zbog osećaja bezbednosti koju joj roditelji pružaju ona će smatrati da bez njih nije sigurna.

Strah od glasnih zvukova i naglih pokreta takođe je normalan i čest u ovom dobu. Još ga male bebe razvijaju, a koren mu je u funkcijama nervnog sistema. U tom dobu, ovaj sistem nije dovoljno razvijen da prima i obrađuje više informacija iz spoljašnje sredine, tako da ukoliko dođe do brzih pokreta, bučnih zvukova usisivača, fena, pucanja balona, lomljenja stakla itd. beba neće moći da obradi ove podatke iz čula i reagovaće na njih strahom.

Normalno je i da se deca plaše psa, grmljavine, Deda Mraza i klovna jer su to njima nepoznate stvari ili stvari koje ne mogu da kontrolišu (poput oluje) iako to žele – oko 2. godine teže istraživanju okoline, nekoj minimalnoj samostalnosti i tada žele da imaju kontrolu nad pojavama i stvarima oko sebe.

Kako da pomognete bebi da ih prevaziđe?

Ostavljanje bebe da plače sama u sobi pretpostavljajući da će u međuvremenu prestati je najgora opcija. Direktno suočavanje sa strahom može da dovede samo do pojačane strepnje, košmara i još plakanja. Iako beba još uvek ne ume da priča i ne shvata značenje reči, shvata ton vašeg glasa i na taj način razume ono šta osećate ili mislite. Trebalo bi da joj pričate dok idete u drugu sobu, tako da čuje vaš glas i shvati da je sigurna iako niste u prostoriji. Takođe, pokušajte da joj se javite kad napuštate prostoriju i onda nakon nekog vremena uđite pozdravljajući je na ulazu. Tako možete da pridobijete njeno poverenje, jer će shvatiti da se vraćate svaki put kada odete. Prekrijte lice rukama kao da ste se sakrili i potom ih sklonite. Ova igra uči bebu da ste tu iako vas ne vidi.

Ukoliko postoji strah od nepoznatih ljudi, upoznajte je sa njima dok je beba u vašem naručju ili krilu. Pokažite joj izrazom lica da nema čega da se plaši i da je sigurna. Nakon upoznavanja sa nekoliko ljudi, beba bi trebalo da stekne osećaj bezbednosti i u prisustvu drugih osoba.

Česti strahovi kod dece uzrasta od 3 do 6 godina

Ovo je doba kada strahovi postaju sve iracionalniji. Kao što smo već naveli, deca što su starija postaju svesnija svoje okoline i žele kontrolu nad dešavanjima u njoj, čisto iz osećaja sigurnosti. Upravo iz tog razloga javljaju se strahovi koji odraslima često nemaju smisla: strah od kiše, grmljavine, vetra – svih prirodnih nepogoda, od glasnih zvukova poput motora, vatrometa, lajanja psa, pucanja balona…

Tokom ovog perioda, dečija mašta se razvija i postaje sve bujnija. Zbog toga se javljaju strahovi od veštica, zombija, čudovišta, duhova… Što je dete više izloženo izvorima fantastičnih priča, to su veće šanse da će razviti neki od ovih strahova. Deca imaju problem da povuku liniju između stvarnog života i fantazije, tako da sve što vide u crtaćima ili u knjigama, doživljavaju kao realno i moguće i počinju da se plaše toga. Ovo takođe ima odraza u košmarima koje deca shvataju realno i kao da stvorenja odatle mogu da postoje i u stvarnosti.

Kao kod beba i kod starije dece je moguće da se razvije strah od maski i maskiranih ljudi. To je prosto nešto nepoznato i samim tim i strašno za njih, navikli su na ljude bez kostima i ovakva pojava ih pomalo izbaci iz balansa.

Strah od mraka je jedan od najrasprostranjenijih i dosta je povezan sa strahom od odvajanja. Mašta deteta ovde takođe igra veliku ulogu. Pokušavajući sebi da objasni odakle strašna čudovišta dolaze, dete vidi mrak kao nešto nepregledno i karakteriše ga kao dom ovih bića. Ono se oseća ugroženo u mraku jer oseća da nema kontrolu nad okolinom i još dodatno ima uverenja o postojanju duhova, veštica i drugih utvara u njemu.

Odvajanje od roditelja plaši dete jer ono postaje svesno svoje okoline, izloženosti opasnostima i shvata kako nezgode mogu zahvatiti njega, a i njegove bližnje. Iz tog razloga, odlazak roditelja na neko vreme stvara strepnju kod njega – brine se za svoju bezbednost, ali i bezbednost svojih roditelja.

Ovi strahovi su iracionalni, ali postoje i racionalni, kada se dete plaši saobraćajnih nesreća, kidnapovanja, da se ne razboli itd. Ovih stvari se plaši i odrastao čovek i sasvim je razumno imati dozu straha koja nas čini opreznima.

Kako da pomognete detetu da ih prevaziđe?

Većina strahova prođe kod dece sa vremenom, kako odrastaju uviđaju racionalne odnose i prestaju da se plaše. Međutim, značilo bi mnogo za dalji razvoj ako bi i roditelji imali ulogu u prevazilaženju strahova.

Deca nemaju mogućnost da nadvladaju emocije i da se smire tokom situacija u kojima se izrazito plaše iako im vi govorite da nema potrebe za tim. Sve što izaziva jake emocije za njih je realno poput tih emocija. Potrebno je razgovarati sa njima, objasniti im da sva deca imaju neke strahove i da treba da priča o njima. Ismevanje njihovih emocija i omalovažavanje neće doneti rezultate. Takođe, ne bi trebalo da navodite decu da se direktno suoče sa svojim strahom, da budu u mraku sami, priđu psu, budu napolju dok grmi itd. jer to može da dovede do traume. Kada dete objasni čega se plaši, recite mu da razumete zbog čega se plaši – na taj način gradite poverenje sa njim i pomažete mu da prevaziđe svoje strahove.

Dozvolite mu da postavlja pitanja o svetu oko sebe i potrudite se da mu odgovorite na sve. Bitno je da stvori sliku o svetu u kom su objekti njihovog straha bezopasni. Objasnite im zašto grmi, pada kiša, duva vetar, zašto ne mogu upasti u WC šolju i otići niz odvod, zašto pada mrak itd. Nije dobra ideja ni izbegavati objekte koji plaše dete, npr klovnove. Izbegavanjem dete dobija prividan osećaj sigurnosti i sledeći put kada vidi klovna strah će biti jači.

Kada su ovakvi strahovi u pitanju, potrebno je strpljenje i mnogo truda da se prevaziđu. Ukoliko se dete plaši npr. psa, najpre razgovarajte o tome, neka vam objasni čega se tačno plaši kada ugleda psa. Potom mu pokazujte slika psa, video klipove u kom pas radi nešto smešno i što zabavlja dete. Zatim zajedno sa njim gledajte psa dok ste u kolima ili u kući sa prozora, ne bi li se ono osećalo bezbedno. Sledeći korak je kontakt sa psom koji je umiljat i poželjno veoma mali i koji nije sposoban da povredi dete. Nakon nekog vremena, dete bi trebalo da se oslobodi ovog straha.

Igra je jedan od načina da se oslobodi od strepnje. Pravite duhove od papira, crtajte čudovišta i pravite ih od plastelina, potom se igrajte sa njima na neki zabavan način kako bi se pojam o ovim stvarima promenio. Dete će ih shvatiti kao obične, bezazlene stvari koje ga mogu zabaviti. Takođe, igračke imaju važnu ulogu. Dajte mu neku koja će imati “zadatak” da štiti dete kada se plaši, a ono će u tome naći utehu.

Kada je strah od mraka u pitanju, bilo bi dobro da stavite bezbednu lampu odmah pored njegovog kreveta, kako bi osetilo da može da kontroliše okolinu, a samim tim i emocije. Proverite koje stvari u sobi prave strašne senke i sklonite ih. Bilo bi dobro da imate uvid u crtaće i emisije koje dete gleda i ukoliko postoji nešto što podstiče strah u njima, ne puštajte mu ih više. Neka dan bude ispunjen aktivnostima – trčanjem, igranjem ili nekim sportom, kako bi se dete oslobodilo stresa, a i da bi uveče spavalo mirno. Napravite neku rutinu pre spavanja, jer na taj način se lako stiče osećaj sigurnosti. Neka dete ide na spavanje u isto doba svako veče. Stvorite suprotne emocije, igrajte se tako što ćete u mraku pod svetlom lampe ili sveće čitati knjigu, šaliti se i praviti smešne face. Tako će se anksioznost umanjiti i eventualno nestati. Ako su strahovi povezani sa opasnostima iz svakodnevnog života, objasnite da strah služi samo da bismo bili oprezni, ali ne i da se osećamo loše kad god pomislimo na neku stvar. Napravite “srećnu svesku” u koju će dete crtati šta ih je sve učinilo radosnim u toku dana. Ovakav pristup bi trebalo da dovede do pozitivnijih misli.

Strahovi i anksioznost su normalan deo života vašeg deteta. Prevazilaženjem postaje zrelije i bogatije iskustvom. Nema potrebe za brigom sve dok ne primetite da strepnja ugrožava svakodnevni život deteta, kada bi bilo poželjno da se posavetujete sa stručnjakom.