Kako odrastaju, deca dobijaju svest o svojoj individualnosti, postaju samostalna i istražuju svetu kroz učenje. Za malo dete normalno je da kroz posmatranje okoline i kroz igru, saznaje nove informacije. Ovo ne mora da se odnosi samo na period obdaništa, zabavišta ili škole. Dete već kada počne da puzi ili hoda, započinje intenzivnije istraživanje sveta oko sebe.
Kako su učenje i igra povezani?
Igra stimuliše rad mozga i tako utiče na intelektualni razvoj deteta. Kada se igra, ono rešava probleme i uviđa odnose u prostoru, što je od izuzetnog značaja za unapređenje inteligencije. Kada je igra u pitanju u društvu, dete dobija takmičarski duh i tako povećava samopouzdanje, uči o društvenim veštinama poput čekanja na red, da deli, sarađuje i tretira druge sa poštovanjem. Igrom je moguće naučiti dete i neke emocionalne veštine i tako mu poboljšati emocionalnu inteligenciju – menjanje uloga kroz lutke, recimo. Danas sve više vrtića koristi pristup učenja kroz igru, naročito kod mlađe dece.
Koje sve igre mogu biti korisne za dete i kako?
Igra kockama je poznata po tome što se preporučuje još kod vrlo male dece (dovoljno odrasle da slučajno ne progutaju delove). Ovo spada u konstruktivne igre, koje zahtevaju da dete slažući nešto ili uopšte manipulišući objektima, sklopi celinu. Dete se u ovom slučaju bavi rešavanjem problema, sklapanjem delova koji samo na određeni način mogu da se sastave i tako unapređuje prostornu inteligenciju. Još neke od konstruktivnih igara su i one u pesku i slaganje puzli.
Igre eksperimentisanja sa vodom, sodom bikarbonom, solju, raznim bojama, brašnom i sirćetom (kao i svim ostalim namirnicama od kojih je moguće napraviti neku vrstu senzacije), može da doprinese učenju deteta o zakonima prirode i pojavama koje ih prate. Dete u ovom slučaju uči i o merenju različitih supstanci kao i o agregatnim stanjima. Igra na ovaj način može biti sjajan uvod u svet nauke.
Podsticanje mašte i kreativnosti može se lako odigrati kroz igru sa lutkama, oblačenjem, crtanjem i slikanjem, igru sa plastelinom i glinom (koja je takođe značajna za pokretljivost prstiju i razvoj mišića) ili igru sa raznim drugim materijalima. Na ovaj način možete da ohrabrite dete da ispolji svoja interesovanja i da sami utvrdite da li je umetnički ili neki drugi tip.
Sasvim je jasno zašto su sportske aktivnosti i igre poput dodavanja loptom, fudbala, košarke, tenisa, plivanje, trčanje, skakanje i slično, važne za razvoj deteta – utiču na kondiciju, razvoj mišića i fleksibilnosti. Koordinaciju pokreta je moguće unaprediti i kod malog deteta, potreban je samo stimulans koji sport može da omogući. Dete bi trebalo da trenira nešto čim roditelj uoči da je sposobno za to (pogledajte članak “Saveti za odabir sporta u zavisnosti od uzrasta deteta”) ili makar da se bavi fizičkom aktivnošću kada god ima priliku.
Igra menjanja uloga ili pretvaranje, bilo da su u nju uključene i lutke ili ne, može da doprinese detetovoj emocionalnoj inteligenciji i razvoju socijalnih veština. Dete koristi maštu i ima mogućnost da menja vreme i prostor u igri, da izgovara i uči nove reči, da iskazuje emocije i da zamišlja bilo kakve situacije koje se mogu dogoditi. Ono može da imitira ljude ili da ponavlja neko dešavanje kojem je prisustvovalo, kao i da se kroz maštanje pripremi za neke situacije koje ga čekaju u društvu.
Kroz razvoj dete uči kako svet nije orijentisan prema njemu i razvija svoj društveni život koji mu menja taj stav. Pravila u sportu ili bilo kojoj društvenoj igri, mogu da pomognu u ovom razvoju i nauče dete nekoj vrsti discipline. Ono igrajući npr. “Ne ljuti se čoveče” shvata da je neophodno da sačeka svoj red jer i druge osobe imaju pravo da odigraju potez. Dakle, ono razume da igra nije usmerena samo ka njemu, već da postoje i drugi učesnici. Takođe, pravila koja određuju tok igre pomažu detetu da shvati da su funkcionalnost i produktivnost mogući samo ako se poštuju odrednice.
Vokabular se može proširiti tako što se dete uči kroz igru. To ne moraju da budu igre sa slovima ili ukrštenice, nekada je dovoljna jednostavna igrica rime. Zamislite reč i napravite takmičenje u kom će dete morati da se seti što više reči koje se rimuju sa početnom, u određenom vremenskom periodu. Poznate su i igre poput Kaladonta (neko izgovori reč, a sledeći takmičar mora da se nadoveže sa rečju koja počinje sa poslednjim slogom zadate reči – čarapa, papagaj), nabrajanja stvari koje se nalaze u nekom okruženju ili biranje reči na osnovu slova azbuke. Vokabular i jezičke sposobnosti moguće je poboljšati i kroz pesmice i priče, koje mogu biti deo skoro svake igrice.
Dete ima pravo na igru i to bi trebalo maksimalno da iskoristi. Stručnjaci napominju da deca još u ranom periodu počinju sa učenjem i da igra nije samo forma zabavljanja, već i sjajan prozor u svet nauke, sporta i drugih važnih aspekata ljudskog života. Igra opušta dete i pomaže mu da usmeri koncentraciju na stvari koje ga zanimaju, razvija mu inteligenciju i poboljšava saradnju sa drugima. Ponekada je potreban podsticaj roditelja u igranju, što ne samo da je korisno po pitanju učenja, nego može da ima odličan uticaj na odnos između roditelja i deteta.